Drugi nastavak uputstva za izradu sinopsisa uvodi vas u pitanja koja pomažu da isplanirate svoje istraživanje, fokusirate ga na izvodljiv i vredan cilj, i sprečite  greške zbog kojih vam meseci rada mogu otići u vetar. Naučite da koristite ovu fantastičnu alatku.

Formular za izradu sinopsisa istraživačke priče koji smo vam nedavno predstavili na NetNovinaru, a koji NetNovinar trening centar koristi na svom obrazovnom programu istraživačkog novinarstva, sastoji se od 70-ak pitanja i zadataka u vezi s temom koju novinar želi da istražuje. Pažljivim odgovaranjem na ova pitanja dobijate sinopsis za rad na istraživačkoj priči. Dobro urađen sinopsis može da otkrije novinaru da li je njegova tema uopšte validna i/ili izvodljiva, koliko zaista zna o njoj, i da ga uputi na najbolji pravac istraživanja.

Ukratko rečeno, sinopsis je vrlo korisna alakta koja će vam pomoći da se istraživanje dobro postavi i sveobuhvatno isplanira.

U prvom tekstu o sinopsisu pokušali smo da objasnimo pristup prvim, najvažnijim pitanjima iz formulara za izradu sinopsisa koja definišu temu i naš odnos prema njoj. Prvih šest pitanja su:

Šta želiš da kažeš? 

Zašto?

Na koji način?

Šta su minimum i maksimum priče?

Koji su ti motivi?

Za koga je priča važna?

Na njima se zasnivaju odgovori na ostalih 60-ak pitanja ili zadataka koje ovaj dokument postavlja novinaru. Drugim rečima, ako smo na njih odgovorili kako treba, precizno smo postavili istraživačku hipotezu koju treba istražiti i dokazati.

Sledeći set pitanja pod naslovom: “Koja su najvažnija pitanja u slučaju” treba da razjasni koliko ne znamo o toj hipotezi. Drugim rečima, šta treba da doznamo da bismo bili sigurni da je hipoteza validna, pa tako i da će istraživačka priča zaista i otkriti nešto važno. 

Novinari imaju u sebi razvijen mehanizam “prodaje” priča urednicima, odnosno način na koji ubeđuju urednika da ih pusti da potroše vreme na određenu temu. Problem je u tome što ponekad tako i sebi “prodajemo” teme koje nas privlače, iako ne raspolažemo sa dovoljno činjenica o njima. Računamo na svoj profesionalni instinkt i čuvenu rečenicu: “Tu nešto smrdi”, koja se prečesto uzima kao dovoljan razlog za otpočinjanje rada na priči.

Pretpostavljam da je to jedan od glavnih razloga za toliko nedorađenih, nedorečenih priča u našim medijima kojima nedostaju činjenice, kontekst ili pravi razlog postojanja. U istraživačkom novinarstvu takva greška je još i skuplja jer se najčešće radi o pričama na koje novinar troši veoma mnogo vremena.

Zamislite da, na primer, posle mesec i po dana rada na priči dođete do strašne istine da tema kojom se bavite uopšte nije tema, ili se jednostavno ne može istražiti jer nema načina da se dođe do ključnih činjenica. Mnogo nezgodno.

Pitanja, dakle, pre svega treba da suoče novinara sa realnošću, jer kada odgovori na njih, znaće ne samo koliko još treba da sazna o temi, već će moći da pretpostavi i koliko će mu vremena i rada za to biti potrebno.

Dakle:

Koja su najvažnija pitanja u slučaju?

Prvo od tih pitanja je:

Šta znaš, a šta pretpostavljaš?

Stvar izgleda jednostavno: popišite sve pouzdane činjenice, a zatim i ono što pretpostavljate da su činjenice. Ako tom poslu priđete realno, biće vam jasno koliko ne znate, ali je važnije od toga da tako poređane činjenice jednostavno počinju same da se međusobno uzročno povezuju, a samim tim i određuju sebi značaj. Trebalo bi već sada da pokušamo da ih klasifikujemo po važnosti.

Šta moraš saznati o:

•  
• - zakonskim okolnostima

Značaj zakonskih okolnosti je veoma jasan – istraživačko novinarstvo se bavi pre svega otkrivanjem kršenja zakona. Odličan primer je istraživanje našeg polaznika obrazovnog programa istraživačkog novinarstva u NetNovinar trening centru čije je istraživanje o distribuciji pornografskog materijala sa decom u Srbiji naišlo na zid, samo da bi u zakonima Srbije kasnije pronašao “rupu” koja je postala njegovo centralno otkriće za koje je dobio godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo. Da nije detaljno proučio zakon, pa se zatim kod stručnih lica obavestio o zakonima u Evropskoj Uniji i zemljama okruženja, propustio bi činjenicu da posedovanje takve vrste pornografskog materijala u Srbiji nije ni prekršaj, što policiju sprečava na istraže njegovo poreklo. U lancu razmene informacija između nacionalnih policija čitavog sveta, koji predstavlja najefikasnije sredstvo borbe protiv ove pojave, loš zakon Srbiju čini slabom, ili nedostajućom karikom. Ukratko, novinar je primetio ono što je promaklo tvorcima zakona, stručnoj javnosti i zakonodavcima.

Osim ovog izuzetnog slučaja, navešćemo i jedan mnogo tipičniji primer. Jedan od naših polaznika odlučio je da piše o organizovanoj prostituciji u svom gradu. Imao je izvanredan plan, dobre izvore u policiji i sudstvu i bacio se na istraživanje. Tek nakon mnogo uloženog truda i utrošenog vremena, otkrio je da je prostituciju, po zakonima u Srbiji, gotovo nemoguće dokazati na sudu. Odjednom se njegova priča pretvorila u niz procena o razmerama fenomena, bez opipljivih dokaza. Broj presuda za prostituciju je, ispostavilo se, toliko mali, da ona zvanično ni ne predstavlja problem u njegovom gradu. Morao je da se vrati na početak priče i počne da traži druge načine da dokaže razmere fenomena. Tada je već bilo prekasno, rokovi su uskoro istekli, a on je ostao bez značajnijih otkrića i priča nikada nije ni bila objavljena. Da je na vreme, kako mu je to sinopsis nalagao, konsultovao zakone i stručnjake za tu oblast, svakako bi korisnije utrošio svoje vreme.

- običajnim okolnostima

- istoriji

Običajne i istorijske okolnosti nisu od ključnog značaja za sve teme. U nekim slučajevima su i potpuno irelevantne, ali se može desiti i da su od ključne važnosti.

Jedan kolega je odlučio da istraži oružani incident na Kosovu 1998. godine, prvi u nizu sličnih sukoba koji će se pretvoriti u pravi rat dovršen bombardovanjem tadašnje SR Jugoslavije. Postojale su informacije da je sukob, naime, namerno izazvala jedna strana, što bi značilo da je neko na Kosovu želeo otvoreni rat.

Kolega se bez dovoljno pripreme zaleteo na teren, samo da bi otkrio da je čitava oblast u kojoj se incident dogodio već nekoliko stotina godina u stanju permanentne pobune protiv svake aktuelne vlasti, da tamo uopšte nema srpske vojske i policije, i da je stanovništvo tako zatvoreno u zakon ćutanja da je tu stvar gotovo nemoguće istražiti. Morao je da na licu mesta traži druge teme, jer mu je ona zbog koje je krenuo potpuno propala. Da je na vreme pokušao makar površno da se obavesti o istoriji i običajima oblasti u koju ide, prvo što bi saznao bilo bi upravo to da tamo neće mnogo saznati, ali i još nešto – to je veoma opasno mesto za nekoga ko dolazi sa srpske strane, bez obzira na profesionalnu objektivnost medija za koji je radio. Dva dana nakon njegove posete toj oblasti, isti ljudi koji su učestvovali u oružanom incidentu zaustavili su civilni automobil na putu i streljali nevinog vozača. To se lako moglo dogoditi i njemu i njegovoj ekipi.

- statistici

Statistički podaci su dragoceni u najvećem broju istraživačkih priča, ako postoje. Naša polaznica radi na priči koja se u potpunosti zasniva na statističkim podacima – otkrila je, naime, da je na kratkoj deonici jednog puta za poslednjih nekoliko godina u saobraćajnim nesrećama poginulo najmanje desetoro ljudi. Dakle, potrebno je utvrditi ne samo koliko je tačno ljudi poginulo, povređeno i učestvovalo u saobraćajnim nesrećama, kao i koliko je saobraćajnih nesreća na toj deonici puta ukupno bilo u navedenom periodu, već pronaći i ukupne podatke o nesrećama po kilometru na toj kategoriji puteva. Potrebno je također pronaći i podatke za neku drugu deonicu istog puta, kako bi se utvrdilo da li je to uobičajen broj nesreća, smrti i povreda. Naravno, ovo je samo početak. Kasnije bi se trebalo utvrditi zašto se nesreće u bitno većem obimu događaju upravo tu. Može se, na primer, ispostaviti da je u blizini popularna kafana, pa ljudi voze pijani, umesto da je uzrok loša signalizacija ili stanje puta, što je prva pretpostavka. Svejedno, statistički podaci su u ovom slučaju – sama srž priče.

Drugi tim naših polaznika jednostavno je imao sreće sa statistikom. Pokušali su da metodom infiltracije organizuju kupovinu ilegalnog oružja i tako dokažu da je neobično lako (i jeftino) doći do pištolja u njihovom gradu. Mi smo ih, kao treneri i njihovi urednici na istraživačkoj priči upozorili da bi, čak i da uspeju u svom naumu, dokazali samo da oni lično imaju dovoljno poznanstava da lako kupe pištolj, od čega se bez ozbiljnog naučnog istraživanja ne može stvoriti pravilo na nivou grada ili zemlje. Tražili smo da svoj naum iskoriste samo kao atraktivan element priče, a da se pozabave drugim načinima da dokažu svoju hipotezu. Upravo kada su pokušali da pronađu statističke podatke, nagazili su na zlatni rudnik. Naime, neke nevladine organizacije su, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, napravile ogromno, iscrpno i veoma skupo istraživanje u pokušaju da procene koliko oružja ima civilno stanovništvo njihove države. Zapanjujući rezultati tog istraživanja objavljeni su u povelikoj publikaciji, koja međutim nikada nije dospela do medija, ko zna iz kojih razloga. Upravo su im statistički podaci omogućili da naprave priču koja je u njihovim dnevnim novinama zaslužila naslovnu stranu.

- etičkim principima

Etički principi su skup generalnih pravila sopstvenog ponašanja i, ako je potrebno, ponašanja ljudi čije postupke istražujete.Postoje teme za koje su etički principi od ključne važnosti. Ako imamo posla sa decom (trgovina decom, zloupotreba dece i sl.), odmah ćemo postaviti sebi etičke principe:

1) šta god radili, zaštita identiteta dece i njihovih roditelja mora biti potpuna,

2) nećemo direktno ispitivati decu-žrtve zlostavljanja, i slično. Ali, ako se bavimo, na primer temom koja ima veze sa zdravstvom, moramo se upoznati i sa etičkim principima medicinske profesije da bismo bili svesni njihovih kršenja.

Načini popis najvažnijih pitanja

Nakon što smo utvrdili u kojim sve pravcima treba da tražimo kontekst i validne činjenice, hajde da svoju priču pretočimo u pitanja. Koje je najvažnije pitanje vaše priče? Pa tu nema mnogo pravila, osim jednog – ne preskačite pitanja zato što su odgovori na njih očigledni. Ako je najvažnije pitanje vaše teme: “Da li postoji korupcija u vladi Srbije”, vi ga i napišite, iako svi znamo odgovor. Jer, sledeće pitanje je ključno: “Kako to dokazati”? Bez prvog nema ni drugog. Zatim ćemo pitanja klasifikovati po važnosti.

Naravno, ovo sa vladom Srbije je teoretski i šaljiv primer, ali naša polaznica je imala dobru, ali preširoku temu. Nije mogla da se odluči kako da je fokusira jer je bilo više mogućih otkrića vrednih napora. Ipak, kada je pokušala da napravi listu najvažnijih pitanja za svoju temu, drugo pitanje na listi joj je momentalno pomoglo. Ne možemo da napišemo o kojoj se temi radi jer priča još nije objavljena, ali je ključno pitanje glasilo: “Kako to da saznam?”. Ispostavilo se da je imala dobar izvor unutar državne administracije za samo jedan od mogućih fokusa. Izvodljivost je diktirala temu i njen minimum.

Nikada se unapred ne zna šta sve ovaj segment sinopsisa može da vam otkrije. Kada svoj mozak pretvorimo u mozak dosadnog urednika-cepidlake, oborićemo sopstvenu temu, ili je svakako dovesti u pitanje za nekoliko minuta. To je velika usluga koju je bolje da sami sebi učinite na vreme, umesto da vam je učini urednik kada mu iznesete svoj predlog za rad na temi. Još gore ako vam je ni on ne učini pa se zaletite u nepromišljeno istraživanje.

Sledeći segment sinopsisa bavi se klasifikacijom činjenica:

Načini popis informacija koje zahtevaju proveru i potvrdu (Ko ih može potvrditi?)

Suština ovog zadatka – i pitanja – je da ako nemaš dokaz da neko radi nešto loše, to nije proverena informacija. Međutim, većina naših polaznika dolazi iz redakcija čiji su standardi u vezi proveravanja, potvrde i dokazivanja činjenica bitno ispod onih u novinarstvu razvijenih zemalja.

Unutar šire teme, naš polaznik je kao jedno od nepočinstava moćnog direktora monopolističkog državnog preduzeća naveo da je napravio put sa obeleženim železničkim prelazom do svog sela, dok meštani drugih mesta uz prugu redovno ginu na “divljim” prelazima. Bilo je logično da je moćnik sebi “sredio” prelaz, ali je „dokaz“ koji smo pronašli - potpisana odluka o izgradnji – govorio suprotno. Odluka je, naime, doneta čitavih godinu dana pre nego što je moćnik postao to što jeste – direktor preduzeća koje može da napravi put i obeleženi prelaz. Možda je on drugim kanalima mogao to sebi da obezbedi mimo uobičajene procedure, ali je i to trebalo dokazati.

Ako popišete sve informacije koje tek treba da potvrdite ili dokažete, možete da počnete da, za svaku pojedinačno, tražite načine da je proverite, potvrdite i dokažete. 

(U sledećem nastavku:

- Ko je sve zainteresovan?

- Ko ti je prijatelj, a ko neprijatelj?

- Ko ti može postati saradnik?)